Функција изолатора је усмерена, као што је откривено у експериментима са воћним мушицама. гипси је убачен у жути локус и Дросопхила меланогастер, што је резултирало инактивацијом и гена у неким ткивима, али је и ген и даље био активан у неким ткивима, јер је на једном крају гипса постојала секвенца изолатора. гипси ће имати различите ефекте на активност гена када се гипси убаци на различите локације у и локусу. То је зато што активност и гена регулишу четири појачивача. Када се изолатор убаци непосредно узводно од промотера, он блокира активацију гена у лопатици крила и ткивима заноктице тела (од узводног појачивача). Али није блокирао експресију и гена (из низводног појачивача) у чекињама и фарзалним канџама.
Пошто су неки појачивачи узводно, а неки низводно од промотера, ефекат изолатора не зависи од положаја изолатора у односу на промотер. Дакле, разлог за усмереност ефекта изолатора није баш схваћен. Утврђено је да два локуса утичу на функцију изолатора на начин трансактивације. Нуклеопротеин кодиран геном С2Ј(Хв) препознаје изолатор и тек након што се изолатор веже за њега има изолациони ефекат. Када је овај ген мутиран, ефекат изолације се губи упркос уметању изолатора у и локус, а и се изражава у свим ткивима. Други локус је мод (мдг 4). После мутације овог гена, његов ефекат је управо супротан од Су(Хв), односно ови мутанти појачавају ефекат изолације, чинећи да изолациони ефекат изолатора више није усмерен и проширен, односно блокира ефекат појачивача на оба узводне и низводне стране.
